Ostao mi je samo jedan ispit do kraja fakulteta. Danas sam rešio da ga napustim

Moj dragi Filozofski fakultet i ja smo posle 10 godina emotivne veze, pune ljubavi i istinske mržnje, odlučili da raskinemo. Tačnije, ja sam ga napustio. E, vala i ja jednom nekog da ostavim. Mislio sam da ćemo uspeti zajedno da izguramo ovaj poslednji ispit, ali ljudi kažu da vezu često zna da pokvari neko treći. U ovom slučaju je floskula istinita.

Za ovih 10 godina (malo li je) mogao sam da se oženim, razvedem, dobijem decu, odem do Novog Zelanda, usvojim još jedno dete i napravim vikendicu. Ništa od toga nisam uradio, bio sam uporan i želeo sam tu prokletu diplomu. Čak sam odbio i posao pre šest godina zbog fakulteta, ali sad ne treba plakati nad prosutim mlekom.

Upisao sam sociologiju iz ljubavi i znao sam da se od nje leba neću najesti. Položio sam 44 ispita, obavio obaveznu praksu iz statistike, pre pet godina napisao diplomski na temu: “Od neofolka do modernog pop zvuka: Život Srba u ritmu turbo-folka”, koji je prošao sednicu, izabrana je komisija i samo je ostao jedan ispit. Eh, samo jedan. Polaganje tog jednog je trajalo četiri i po godine.

Dame i gospodo, Osnovi ekonomije, kamen spoticanja svakog studenta na sociologiji. Naizgled nebitan ispit je celokupno gradivo sa Ekonomskog fakulteta spakovano u jednosemestralni predmet. Ja kao budući sociolog sam morao da naučim da nacrtam sve grafikone – ravnotežna cena, prosečni ukupni troškovi, marginalni troškovi, tabele bilansa stanja i uspeha, kad i zašto preduzeće ulazi i izlazi sa tržišta, monopoli, oligopoli, geneze ekonomske misli, monetarna politika, saldiranje, eksontiranje, poslovanja preduzeća, bankarski sistemi i još mnogo mnogo toga. Suma sumarum ispit ima cirke 1.000 strana kad se sve napakuje sa prezentacijama i tri knjige.

Pošto mi je ekonomija kao gimnazijalcu bila strano telo, posle više neuspešnih pokušaja da položim, spremao sam se privatno kod žene koja je pisala udžbenike iz ekonomije. Nakon što je prešla uzduž i popreko gradivo sa mnom imala je kratak komentar: “Ako ne položiš, ja ću da se ubijem”. Nisam položio i srećom nije se ubila. Padanje nije bila posledica mog neznanja, već čoveka koji više voli da te obori nego, što kaže naš narod, leba da jede.

Sećam se komentara profesora Ognjena Radonjića na drugoj godini studiranja (zanemariću glavnog profesora na ispitu Miodraga Zeca koji se na predavanjima uglavnom fokusirao na šljivu koju gaji iza svoje kuće) koji je kroz ciničan osmeh rekao da je ovo ispit “koji se ne polaže tako lako” jer ha ha ha na sociologiji je prosek studiranja 10+ godina. Vetar u leđa klincima koji su tu došli da stiču znanje.

Tokom studiranja, nijednom se nisam susreo sa profesorom koji je imao manje pedagoških veština od dotičnog. Bilo je veoma strogih i zahtevnih profesora kao što je bio Aljoša Mimica – morao si da znaš i da razumeš šta pričaš. Bilo je i onih koji su bili spremni da ti pomognu kad vide da više puta padaš, ali ovde to nije bio slučaj.

U toku četvorogodišnje agonije sa njim odlazak na ispit je bio kao odlazak na giljotinu. Bio sam svedok da su mu studenti plakali – što nikad nisam video ni na jednom ispitu, uz komentar iz jula meseca ove godine: “Eto, sad imate uspomenu kako ste plakali na mom ispitu”, da se tresu kao prut i da ih on sve vreme podjebava, i da postavlja more potpitanja sve dok se ne umrsite u sopstvene odgovore.

Jednom se fino izvikao na mene u toku ispita, drugi put je frktao, coktao, prevrtao očima tokom odgovaranja i svaki put je imao nerealno objašnjenje zašto me je oborio. Omiljeno mi je bilo: “Naučili ste sve napamet”. Znate kako, posle tri godine spremanja jednog istog ispita, uđete u mod u kojem tačno znate šta piše.

Svake godine u januaru, februaru, aprilu, junu i septembru se grčim, imam glavobolje, tražim slobodne dane da bih otišao na ispit i da bi se neko iz svog ličnog nezadovoljstva iživljavao na meni. Još jednom da ponovim – imam 44 položena ispita.

Fakultet dobro zna da studenti imaju problem sa njim, fakultet ignoriše molbe studenata da se u ispitnom roku pojavi neki drugi profesor, a njihovo objašnjenje je bilo da nije praksa da se dovode profesori sa drugog fakulteta. Kad ste nemoćni i kad je nešto van vaše kontrole postoji samo jedna opcija – pustiti da prođe.

Pre tri dana sam seo sam sa sobom, popričao i odlučio da moj život ode u nekom drugom pravcu. Na tom putu neće biti Platoa, niti Filozofskog fakulteta u Beogradu jer od koga je, dosta je.

Mogu da se zahvalim na neverovatnoj širini i akademskom znanju koje sam dobio, iako nikad neću videti taj papir.

Borite se za sebe, za znanje, za obrazovanje i nikad ne dozvolite da se osećate malim, glupim i jadnim jer je neko dugogodišnjom torturom pokušao da vas ubedi da je tako.

Izvor: noizz.rs / Milorad Milovanović