Bako, pročitao sam pismo koje sam ti poslao prije 25 godine i zaplakao: “Nikad neću zaboraviti šta si uradila”
Prije nekoliko godina brat mi je poslao fotografiju pisma koje sam napisao mojoj baki prije 25 godina. Ona je sve čuvala, pa i moje žvrljotine iz osnovne škole. Pošto se tada nismo dugo vidjeli, slanje fotografije pisma bio je način da mi poruči koliko joj nedostajem. Koliko je ona bitna u mom životu ovaj tekst ne može da prenese jer da nije bilo nje, ja bih sigurno bio potpuno drugačiji. Moje bake više nema, ali su ostala pisma koja smo slali jedno drugom, kao i ovo posljednje koje sam joj poslao dok je još uvijek bila živa.
Pročitajte pismo upućeno baki ispod.
Draga bako,
Hvala ti što si mi dopuštala da radim sve ono što moji roditelji nisu i sama znaš koliko je to meni u životu značilo. Nisam bio sputano dete jer si mi svake nedelje, kad si me čuvala, dozvoljavala da u tvom dvorištu pravim koncerte i da pevam iz sveg glasa. Dok se komšiluk koji je prolazio pored tvoje kapije krstio, ti si mi tapšala i bodrila me.
Hvala ti što si mi svako veče mleko davala u malom ćupu i stavljala slamičicu u njega jer sam bio ubeđen da je to mnogo kul.
Hvala ti što si me kad bih bio uznemiren i kad bih sanjao nešto loše, ljuljala i pevušila: ”Ljulja, ljulja, ljuške, palo dete s kruške…”
Ne smem da zaboravim da si mi odsekla šiške jednog leta jer je bilo mnogo vruće. Izgledao sam presmešno, majka je poludela, ali barem mi čelo nije bilo stalno mokro od znojenja i imao sam potpuno šik izgled za devedesete.
Uvek si tražila da kad uđem kod tebe u dvorište, savijem glavu da bi me poljubila u vrat, pa sam često od kapije do ulaznih vrata kuće išao povijene glave čekajući da me poljubiš. Znam da te je to neviđeno zabavljalo.
Kako da ti ne budem zahvalan na vremenu koje si provela sa mnom, a znam da si uvek bila teško bolesna. Toliko si vešto krila da te nešto boli i muči, mada to radiš i dan-danas jer se plašiš lekara kao guje, da bi neko ko te ne poznaje pomislio da si najsrećnija i najvitalnija žena na svetu. Zato smo te brat i ja zvali ”svetlica” jer te mesto nije držalo i stalno si bila u pokretu.
Hvala ti što si me držala za ruku dok si me ispraćala do škole i što si često u šali govorila: ”Nemoj da te diraju tamo, inače će baba da baci bombu”. Čisto da znaš ova tvoja izjava zauvek će ostati smešna.
Godine koje sam proveo sa tobom kao dete nikad se neće obrisati jer si mi pružila nezaboravno detinjstvo i silne uspomene.
Bako, nemam sve petice na poslu, ali se trudim. Lepo se slažem sa svojim kolegama, ja volim njih i oni mene.
Želim ti da si zdrava i da živiš još dugo, dugo.
Tvoj unuk Mića.
Izvor: blic.rs
