Za 3 dolara sam kupila NAOČARE NA ALIEKSPRESU: Kad sam iste vidjela u BUTIKU U BEOGRADU, STALO MI JE SRCE!

Svako ko je pročitao tekst o patikama kupljenim u Beču za 30 eura, shvatio je da nisam ekonomski patriota. “A kako i da budem?“ – pitam ja. Neki su osuđivali kupovinu “preko grane“, mnogi su pljuvali tekst i stav mene kao autora. Ipak, većina je podržala, a to su mahom oni koji su imali slična iskustva.

Stojim iza svega što sam rekla, a prvenstveno one moje da je “Srbija zemlja čuda“, kao i da su ovdašnji trgovci – derikože!

To sam, po ko zna koji put, uvidjela kad sam se prikačila na sajtove za online kupovinu. Reklo bi se da se preko stranih portala za kupovinu može kupiti sve, od igle do lokomotive, i to i do šest puta manje novca.

Prije nekoliko dana, “zalijepim“ se kao idiot za pantalone u izlogu jednog beogradskog butika. Rekoh da uđem da pitam kol`ko su, pa kad legne plata da se počastim njima. Na rafu pored kase stoji 10- tak pari naočara koje su mi privukle pažnju više od prvobitne simpatije (crne pantalone sa nitnama).

Zabuljim se u naočare, spazim model koji sam prije nekoliko dana poručila preko Aliexpress-a. Skinuše mi tri dolara za njih, što je oko 390 dinara kod nas, tako mi napisaše iz banke.

– Izvinite, koliko su vam ove naočare za sunce? – pitam vršnjakinju koja radi u pomenutom butiku, i dobijam odgovor koji mi je pao tako da bi mi bilo lakše da mi je zavalila šamarčinu.

– 2.100 dinara – rekla je slatka cura, koja je u tom trenu izgubila sve moje simpatije.

Rekoh “hvala najljepše“, a mislim se “jel` ti mene za**bavaš, sestro rođena“.

Kao da iste, i to tri para, neću polomiti na moru kad se zaletim na ležaljku i sjednem na njih (svake godine barem jedne moje sunčane naočare prođu tako).

Gledam, pitam se – ko je ovdje lud? I poslije “Suzana, sram te bilo nisi patriota! Sram te bilo, zašto ne kupuješ domaće? Kakav si ti to Srbin???“

Vala – nikakav.

Nastavim dalje. Svratim u jednom šoping centru do tezgice na kojoj se prodaju maske za telefone. Gumeni meda za ajfon, dvije i po hiljade. Isti na Aliju i Ebay-u je plafon pet dolara. Silikonske zaštitne maske 1.200 dinara na tezgici ovog šoping mola. Na Ebay-u – dolar, dva.

Znači, čekaj. Ta slatka seka koja prodaje maskice za dnevnicu, istu zaradi prodajom jedne maskice. Jer – nabavna cijena nema šanse da bude više od dva dolara.

Da se razumijemo – sve je to “Kina“.

Možda će sad da se pronađe neko mudar i kaže – vidi ovu kupuje od Kineza.

Ali, j*g. Volim sebe da zovem “samo jednim bijednim piskaralom“, a takvi poput mene nemaju neke “vau“ plate, ma šta vi mislili. Tako se nema za “Police“ sunčane naočare, a ponekad ni za te kineske iz srpskog butika koje koštaju dva soma.

Priznali vi to ili ne, mnogi se “busaju“ često pozajmjenim novcem, ili još grđe – roditeljskim.

Ali realnost je malo surovija. U Srbiji je život ljudi koji rade za prosječnu platu – puko snalaženje, jurnjava, kupovina po akcijama ili kod Kineza.

Tako je sa praškom za veš, mesom, ali i patikama iz Beča, ili cvikama sa Alija. Ko zna zna, ko ne zna – nek` ga deru.

Izvor: Espreso.rs/Suzana Trajković